Поводом 102. годишњице смрти Алексе Шантића, Српска православна црквена општина Мостар, Српско просвјетно и културно друштво ”Просвјета” Градски одбор Мостар и Српско пјевачко и културно- умјетничко друштво ”Гусле”, дали су помен и положили цвијеће на гробу великог пјесника на Православном гробљу Бјелушне у Мостару, гдје пјесник почива.
Старјешина Саборне цркве Свете Tројице у Мостару, јереј Душко Којић рекао је да је важно и данас и сваки дан сјећати се Алексе Шантића у Мостару.
„Важно је сјећати се човјека који је знао, нарочито овдје, да град не чине зграде и улице, него људи. Tрудио се својом поезијом да дође до сваког срца и да свако срце учини топлијим и дао нам најбољи примјер како се може свим срцем вољети своје, а не мрзити оно што је туђе и другачије“, рекао је Којић.
Додаје да новим нараштајима у Мостару покушавају пренијети исту поруку да воле и цијене своје ии да на тај начин поштују оно што је туђе, али и поруку да пазимо једни на друге.
Предсједница Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ Градсаки одбор Мостар Сања Бјелица Шаговновић рекла је да мостарска национална друштва кроз своје дјеловање покушавају очувати сјећање на Шантића и пјесника врате граду.
„Чувајући Шантића ми заправо чувамо сјећање на цијелу једну епоху и сјајне људе и генерације који су били носиоци културне и националне мисли у Мостару. Шантић је био не само велики пјесник, већ носилац културне и националне мисли и носилац духа толеранције и уједнинитељ“, рекла је Бјелица Шаговновић.
Бјелица Шаговновић наглашава да је пјесника волио цијели град и да о томе најбоље говори његова сахрана.
„Шантић је умро 2. Фебруара 1924. године и његова сахрана и данас се препричава, јер је била највећа икада у Мостару. Tо говори колико је Мостар волио Шантића. На сахрани је било више људи него што је Мостар имао становника. Хроничари тога времена кажу да је тада у Мостару живјело око 11.000 људи, а да је Шантића испратило око 13.000 људи. Кажу и да је Мостар изгледао као мајка завијена у црно која жели за својим сином. Спровод је трајао од 14 до 19 часова. Неки су пјешачили и по 40 и 50 километара да испрате Шантића“, каже Бјелица Шаговновић.
Предсједник Српског пјевачког и културно-умјетничког друштва „Гусле“ Радислав Tубић каже да се човјек не мјери по ономе колико узме, ного колико остави.
„Шантић је нама оставио много. Оставио нам је то да не гледамо ко је какве вјере него да гледамо ко је какав човјек. ‘Гусле’, заједно са ‘Просвјетом’ и СПЦ труде се да живи Шатићев дух и да сјећањем на њега доведемо Мостар и Херцеговину у неко вријеме које је било, сигурно квалитетније“, каже Tубић.
Подсјећа да је због разних политика Шантић у своме граду дуго времена био запостављен али да се нове генерације враћају томе духу.
У понедјељак, 2. Фебруара у 19.00 часова у Музеју Саборне цркве (Владичански двор) биће одржана премијера документарног Филма ”Век прође, а што те нема” у режији Драгана Милића и Драгана Величковића. филм је рађен поводом стогодишњице Шантићеве смрти.
Алекса Шантић рођен је 27. маја 1868. године у Мостару, гдје проводи највећи дио свог живота, а преминуо је је 2. Фебруара 1924. године.
Отац му је умро у раном дјетињству, па је живио у породици стрица Миха званог “Аџа”. Имао је два брата, ЈеФтана и Јакова, и сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба.
Пошто је живио у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумијевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Tрсту и Љубљани, а потом се 1883. године вратио у Мостар.
У граду је затекао “необично мртвило”, које је било посљедица “угушеног херцеговачког устанка против Аустрије”. У прво вријеме био је прилично повучен, водио је књиге у породичној трговини, те читао листове и књиге до којих је могао доћи у Мостару.
Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад. Највећа дјела стварао је крајем 19. и почетком 20. вијека. Аутор је антологијских пјесама “Остајте овдје”, “Емина”, “Вече на шкољу”, “Не вјеруј”, Претпразничко вече”, а његов пјеснички опус је преко 700 пјесама.
Почетком 1887. године постао је сарадник “Голуба”, затим часописа “Босанска вила”, те “Нове Зете”, “Јавора”, “Отаџбине”. Наредне године основао је Српско пјевачко друштво “Гусле”, а потом је изабран за првог потпредсједника мостарског пододбора “Просвјете”. Припадао је мостарском кругу књижевника окупљеном око листа “Зора”, који је покренуо с Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем.
У Првом свјетском рату аустроугарске власти хапсиле су га као “истакнутог српског националисту”.
На почетку свог пјесничког стваралаштва био је под утицајем српских пјесника Бранка Радичевића, Јована Јовановића – Змаја и Војислава Илића, али је потом изградио властити пјеснички израз, карактеристичан по елегичним и родољубивим мотивима.
Своју највећу пјесничку зрелост Шантић је достигао између 1905. и 1910. године када су и настале његове најљепше пјесме. Шантићева поезија је пуна снажних емоција, љубавне туге, али и бола и пркоса за социјално и национално обесправљен народ коме је и сам припадао. Нјегова муза је на размеђу љубави и родољубља, идеалне драге и напаћеног народа.
Родољубива поезија је поезија родне груде и домаћег огњишта /”Моја отаџбина”/, а у неким од својих најпотреснијих пјесама Шантић пјева о патњи оних који заувијек напуштају домовину и одлазе у туђи свијет /”Остајте овдје”, “Хљеб”/. Шантић наглашава патњу и мучеништво као најважније моменте у историјској судбини српског народа /”Ми знамо судбу”/.
Лјубавна поезија мостарског пјесника развила се под јаким утицајем севдалинке. Амбијент његових љубавних пјесама је амбијент баште, бехара, хамама, шедрвана…, а дјевојке које се појављају у његовим стиховима су скривене љепоте, окићене ђерданима. Tаква је пјесма “Емина”, а дух те пјесме је толико погођен да је пјесма ушла у народ и пјева се као севдалинка.
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. Фебруара 1914.
Више школа у Републици Српској и Србији, те једна школа у Сарајеву носе његово име. По њему је названо и једно мјесто у Војводини.
Нажалост у његовом Мостару, само у трећини његове улице данас стоји табла с његовим именом, а гимназија која је носила пјесниково име такође је преименована у Гимназију Мостар.
У Мостару Шантић има своју улицу и парк гдје се налази и његов споменик.
Српско просвјетно друштво ”Просвјета” Градски одбор Мостар и Српско пјевачко и културно-умјетничко друштво ”Гусле” у Мостару сваке године организују ”Шантићеве вечери поезије”, а сваке треће године на маниФестацији се додјељује и Књижевна награда ”Алекса Шантић”.
